Odavno ispričane priče

Dok prolaze posljednji tramvaji...

13.09.2016.

Jesen

Jesen je ogrnula plašt iz kolekcije "jesen/zima 2009-2010", i izašla na ulicu, a ja još uvijek po ćoškovima sobe čuvam ostatke ljeta, čitam knjigu o Čeu i sanjam Kubu. Ruke pružam ka nepoznatom, noge mi cupkaju salsu...

"Mogu li prespavati kod tebe", stiže mi poruka.
"Naravno", odgovaram.

Dolazi. Ne priča. Ne pitam. Naslućujem. Kasnije, u krevetu, razmišljam da li sam se pretvorila u bezdušnu i bezosjećajnu kučku ili je moje ponašanje rezultat činjenice da je sve ono što nas je spajalo odavno popucalo po svim šavovima. Još jedino mogu ponuditi pomoć. Razumijevanje i podršku više nisam u stanju...

- Ja moram na posao. Ti ostani, ako hoćeš.
- Neka, odvezi me samo do centra.
- Možeš doći i večeras, nije problem.

"Ne čekaj me", stiže mi poruka kasnije tog dana. Tako sam i mislila...

* * *

Jesen je. Iscrpljuje me ljudska zloba i glupost, od koje se ne mogu ograditi, a tako bih voljela. Hvatam ti pogled s druge strane stola, pronalazim u njemu onu skrivenu želju. Slutim, jednom će se složiti kockice i...
"No ipak prečesto mislim na nas. Prečesto, kao na poraz u ratu. Ti znaš da putujem s tim. Prečesto."


Noviji postovi | Stariji postovi

Odavno ispričane priče
<< 10/2016 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031